Rečita ćutanja uzbirci Anđele Miljković Mastilo

Uvažavanje rečiznači slaviti ono najautentičnije i najbitnije našeg bića u njegovom cvatu jeziku, rekao je Malarme.

Jezik određuječoveka, pesnika najpre. On sa malo reči govorimnogo. Jezik pripada svima, ali jezik pesnikapripada odabranima. On ima individualni karakter i boju. On daje informaciju.On oslikava stvarnost. Ali u svojim umetničkim name ramanjegova snaga sugestivnosti, ritma, ekspresije i afektivnostistvara žive slike stvarnosti, delujući, pre svega, nanajtananije u nama, jer je naj tananije u pesniku jerje pesma emanacija njegovog Bića.

Tako mlada pesnikinja,Anđela Miljković, svojom prvom i vrlo zrelom i ozbiljnom pesničkom zbirkomMastilo ispisuje svoje šapate i otkucaje bȉla, svojapromišljanja o svetu i ljudima, svoje patnje i uzlete, svojasijanja i gašenja, svoje izvore i uvire. Onaoblikuje umetničku sliku stvarnosti kroz svoju duhovnuprizmu, posmatrajući i analizirajući sve ono što jeintimno okružuje.

Svaka pesma jejedan isečak iz života, jedna misao, jednajaka senzibilnost da oseti lepo, da oseti senku, svetlost,zvuk, tamu, ljubav i maglu, ali i neminovnost usuda. To jesadržinska dominanta njene zbirke. Njenidoživljaji su intenzivni, ali se proživljavaju ćutke:

***

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

(Beg)

***

Ona jenedokučiva i nesputana, uranski nepredvidiva, iskričava iozbiljna. Ona je vetar, oblak slobode i nevremena,zatišja i bure. Oscilira od radosti do melanholije,od večnosti do gašenja. U tom smislu,ambivalentan je odnos prema stvarnosti u njenim pesmama.S jedne strane, pripada stvarnosti, koja sedoživljava kao radost življenja i upijanje životnih sokova:

S druge strane,distancira se od nje (...Jesam bela ruža umnoštvu crvenih.//I ne!//Nećuuvenuti,// Jer me nisterazumeli.//I ne možete.). Pritom, todistanciranje ne treba tumačiti kao neuklapanje, izopštavanje ikritikovanje sveta, već na način da sestvarnost doživljava kao nedovoljnost za njene duhovneuzlete i otelotvorenje čiste duhovneegzistencije.

Zbog toga krozzbirku provejava melanholija, samoća i usamljenost(samo tužan čovek ume da piše, kad ni u svoje snove nisi dobrodošao):

Toj melanholijidoprinosi i odnos između partnera, koji oscilira istvara nerazrešivu disonancu, što se može i videti uljubavnim pesmama, u kojima se čuju dva glasa muškarca i žene:

Pesništvo AnđeleMiljković dotiče svakodnevicu, ali i sfere tajanstvenosti (...Dodirujemnedodirljivo i vidim nevidljivo,//Čarolija je takva,//Svemoćna,... Da li si noćas kao i ja sama,//Plašiš li se sudbine?). Njene reči noseosobenu napetost, poput energije muzike dinamika kretanja idegore-dole, kao punjenje i pražnjenje, nagomilavanje ioslobađanje. Sve vidljivo, opipljivo i čujno stapa se saapstraktnim i nevidljivim. Time se ukidaju granice prostorai čitaocima se nude živahne i usporene, krivudavei prave putanje kretanja u širokomrealno-irealnom prostoru. Pojedine pesme liče naslikarska platna, sa kojih se oseća miris ljubičica inajlepših ruža njene bake, svežina podivljalih talasa, ali i mirisradosti detinjstva. To je magija jezika. Sve ono što nijemogla glasno da izgovori, zapisala je u ćutanjima. Rečitim. Glasovitijim od najglasnijih reči,i kada traži smisao u magli besmislice iživota ljudi bez srca (Srce), i kada je zvezda,gušena u mraku, i ... mesec i cela vasiona i sama u tamikoja joj guta dušu/čekaće sunce kao nekog svog/zapevati mu pesmu/kojuznaju samo oni/što u mrakusijaju. (Vasiona). U kucanju srca univerzumom i učvršćivanju uneprolaznom i beskonačnom, ovekovečenom mastilom napatini pergamenta, čiju zvezdanu prašinu vidimo na ponoćnomnebu.

Prof. IrenaSokolović, recenzent

Овукњигу посветио сам професору и књижевном критичару Милутину Срећковићу, у знакпоштовања за све што је нама, паланачким литерарцима даровао својим умнимсаветима и светлом трагу у култури овог Града

Помисао да сачиним избор из стваралаштвазавичаjних песника проистекла је из потребе да предухритрим заборав, обзиром даје Паланка изнедрила завидан број песника. Нисам пошао са намером да будеантологијски избор, јер би то подразумевало више критеријуме, па би неке одкњига остале непоменуте, већ на избор песама аутора (по савету мог цењеног иизузетно поштованог пријатеља Радована Милошевића, дугогодишњег директораНародног музеја), који имају објављене песничке збирке, руководећи се чињеницомда тиме ову књигу чиним занимљивијом и потпунијом. Једном приликом, наш уваженипрофесор и књижевни критичар, Милутин Срећковић, рекао је да књига песама вредиако само једна песма у њој остане да траје, као бисер у шкољци. Трудио сам седа у свакој од књига које су ми биле на располагању пронађем тај један или вишебисера и уврстим их у овај избор поезије завичајних песника који сам насловиоЈАСЕНИЦА ПЕСМОМ ДАРОВАНА, јер је то уистину песничко уздарје завичају, који сеноси у срцу, ма где били.

Иво Андрић је говорио:Што се мене тиче,увек сам увиђао колико истине има у оној реченици источњачке мудрости којагласи; Човек је дужан своме завичају и увек сам сматрао да је то једини дугкоји свако од нас, треба да плаћа, како најбоље уме и колико може, са сталнимподсећањем да га потпуно и до краја неће одужити.

Песници тај дуг одужују стихом, певајућисвојим гласом, који шета скалом од туге и самовања, до беско-начно распеванихтонова среће и животног оптимизма. Свакако да постoје велики распони уквалитету објављених песама, зато што сваки песник има свој аутентични говор иаутентичну мелодију стиха. Разлика међу песницима једнака је разлици упевањима птица записао је песник Ђуро Дамњановић. Такође, и емотивни просторје разнолик и иде од лирскогсубјективизма ка универзалним значењима. Песници заправо не пристају на духовнаограничења. Међутим, није занемарљиво и доба у коме су песме настајале, па је ипо томе присутна разлика у вредносним дометима.

Од велике помоћи и користи у припремиовог рукописа били су ми разговори са добрим познаваоцима културних,историјских, па и књижевних збивања у Паланци (Драгутин Паунић, РадованМилошевић, Никола Владисављевић, Драгољуб Јанојлић, Љуба Миљковић, МирославЈозић, Предраг Цветковић, Слободан Тодоровић, Мирослав Скале Миловановић) одкојих сам добијао ретке објављене књиге и податке о завичајним, могло би серећи и заборављеним песницима. Да није било истраживачког слуха новинараПредрага Цветковића, рецимо, народни песник Влаја из Глибовца, сасвим би утонуоу таму заборава, а мало је познато да је пуном биографијом у Лексикону писацаЈугославије (Лексикон писаца Југославије, трећи том, издала Матица Српска, подсловом М дата је биографија Влаје Милића званог из Глибовца). Од саветника уГрадској библиотеци у Чачку, госпође Марије Орбовић, добио сам песме ЈелисијаАндрића, а из Ужичке библиотеке, од библиотекара Илије Смиљанића, песмератарског ђака,професора књижевности и песника Благоја Живковића.

Дужност ми је да објасним шта сам каоодредницу завичај прихватио. То је Смедеревска Паланка и села која данас чине ову општину у Шумадији.Дакле:Азања, Баничина, Башин, Влашки До, Водице, Глибовац, Голобок, Грчац,Кусадак, Мала Плана, Мраморац, Придворице, Ратари, Селевац, Стојачак и Церовац.То би била завичајна територија, а њој припада аутор рођен на њој, или је дужеили краће ту живео и био за њу духовно везан. У овом избору нашли су се и оникоји су били затвореници Логора за преваспитавање омладине у Паланци, а усвојим песмама оставили поетско сведочанство о тегобама младог човека коме хоћеда промене душу и сагоре идеале. Песма им је била, рекло би се, и страх и нада,али и вера да ће будућност бити светлија и лепша. Иако су међу њима многи упослератном раздобљу створили значајна књижевна дела, у овом избору углавном сузаступљени песмама насталим у време њиховог заточења у Паланци, а које сампреузео из књиге Ожиљци из жице, новинара и књижевника Драгољуба Јанојлића.Кад су у питању песме Слободана Марковића- Либера, који је каопетнаестогодишњак био талац у логору у Паланци и редовно долазио на сусретелогораша у овом граду, из његовог пребогатог песничког опуса одабрао сам самонеколико песама, ради сећања на овог великана песничке речи, сликара и боема,који је, ето, силом околности био у Смедеревској Паланци од 1943. године па докраја трајања логора 1944. године.(Песме сам преузео из књиге Изабране песмеСлободана Марковића, избор и предговор Борислав Радовић, Српска књижевназадруга, Београд, 1996.) Такође сматрам да треба да буде познато да је песникЈелисије Андрић, који је последње године свог кратког живота провео код сестреЈеле, учитељице у Паланци, у овом граду нашао вечно коначиште. После избега изХрватске и Босне и са Косова, Паланку за свој нови завичај, одабрало јенеколико већ потврђених песника, тако да су и они нашли своје место у овомизбору. Служећи цео војни рок у Смедеревској Паланци, значајни песник, чланУдружења књижевника БИХ, Авдо Мујкић, остао је у лепом сећању паланачкихпесника, па је са разлогом уврштен у избор.

Песме Љубице Ивошевић Димитров, пронашаосам у књизи Миодрага Милића Ћилета (рођеног у Паланци), а која је објављена1981. године у издању 4. јула из Београда. Један од рецензената ове књиге,Драган Милојевић, записао је: У личности Љубице Ивошевић Димитров сједињују сеполетни песник револуционарне и социјалне поезије, аутор чланака о мукотрпномживоту радника, састављач директивних писама за организацију радничког покретаи вођења борбених акција, преводиоца публицистике и аналитичара светскихзбивања. Једна од најређих сачуваних песничких књига је невелика збирка песамаПетра Николића, а коју сам добио на читање од Николе Владисављевића. По многочему је занимљива, а посебно што Николић у њој бележи шта још од рукописа имаприпремљено за објављивање. А на томе се ,изгледа, и остало. Миодраг Тодоровићје свакако један од веома значајних завичајних стваралаца, члан Удружењакњижевника Србије и Удружења драмских писаца, врстан хумориста и сатиричар.Његове Радисављеве песме у врху су наше сатиричне поезије. Од овог писца,приликом сусрета у Водицама добио сам његову књигу изабраних песама, из којесам и преузео стихове које је сам аутор представио у свом избору. Књигу опознатом боксерском репрезентативцу, песнику и угоститељу,Павлу Лаловићу, којије највећи део живота провео у Нишу, где је био члан Удружења писаца Гласкорена, добио сам од његове рођене сестре, наше познате модне дизајнерке исликарке Радмиле Лаловић. Било је то за мене још једно откриће у нашој средининепознатог песника. О песмама Ранислава Пурковића ( живео и умро у Церовцу каозет укућник у Бркићима) није се знало док у заоставтини његовог домаћинстваправник Драган Милић није нашао две свеске мастилом и оловком исписане рукомРанисављевом, донетим са Солунског фронта. Читајући те песме, понео ме утисакда се ради о даровитом песнику, за толике године нама непознатом. Збиркањегових изабраних песама (приредио је професор и књижевник Милија Ђорђевић) урукопису чува се у паланачкој Библиотеци.

С поштовањем према укупном делу ДушанаМиловановића, историчара уметности ,теоретичара, критичара, публицисте,превсходно окренутом историји и култури Србије, Српској православној цркви,њеној историји и нашој баштини, у чему је укупно и професионално ангажован, уовам ибору су песме преузете из књига и публикација објављеним о различитимпригодама и приликама, као и из књиге за децу Унуци и друга бића, (Нови Сад,2016) Посебну захвалност дугујем и песницима који су се мојим молбама ипозивима одазивали и слали своје песме и књиге, дајући ми искрену подршку устварању једне књиге која ће пуном мером да осветли целокупно песништво на овимпросторима. Трудио сам се да у биографијама заступљених песника, датим у другомделу књиге, буде обухва-ћено оно најзначајније што би требало да знамо о свакомаутору. Иначе, предисторија бављења поезијом и уопште књижевношћу на нашојзавичајној територији сеже у период између два светска рата, када су секњижевношћу бавили чланови Клуба студената, од који су нам познати: ПетарНиколић, Бранислав Глишић, Тихомир Тића Станојевић, Драга Милановић Зец, ЉубаАранђеловић, Каћа Хајдуковић, Лепша Андрејић, Гина Спасојева, доктор ВелимирПазарац. (По свој прилици књигу је објавио само Петар Николић. О осталиманемамо сазнања.) Седамдесетих година прошлог века у Паланци се оснива Књижевниклуб, који ће окупити многе песнике, а они ће се већ 1970. године огласити ипрвим зборником поезије под називом Стихом речено, у коме ће бити заступљенодесет песника Затим, уследиће и бројне самосталне збирке песама, овај Књижевниклуб биће један од најзапаженијих, а његова активност обележена бројнимкњижевним вечерима и појединачним успесима његових чланова. Од 1975. годинеовај Књижњeни клуб носиће имеПера Тодоровић, по знаменитон новинару икњижевнику, рођеном у Водицама. По гашењу овог Књижевног клуба, 2010. годинеоснован је Књижевни клуб 21, који и данас окупља поклонике писане речи и сауспехом наставља традицију свог претходника,

Крајем 2011. године, у оквируЗавичајно-туристичког удружења Видовача у Водицама, основан је Књижевни клубПера Тодоровић и он, у оквиру новосаграђене куће Пере Тодоровића у Водицама,организује пригодне књижевне вечери. Под окриљем ових књижевних клубоваобјављен је завидан број песничких књига, којима су паланачки песници кренуликњижевним путем или су стекли пуну афирмацију у српској поезији. И сам самскоро пет деценија у књижевном животу овог града, са многим песницима самзналац и пријатељ, па и овом књигом желим да им продужим трајање, мада су онивећ својим песничким делима оставили дубоке трагове и задужили завичај да их памтии спомиње.